Nedostaje mi Vrdnik

Sedim u salonu,na svom radnom mestu i gledam u zgrade,bulevar,prolaznike.Sve mi deluje monotono.Kao neka reka ljudi koja iz dana u dan ide istim tokom.Kuca pos'o,pos'o kuca.Vazduh zagusljiv, kante za otpatke pune.Drugacije sam zamisljao grad kao klinac i zivot u njemu.Nedostaje mi moj Vrdnik.Mesto u kome svako svakog i o svemu zna.Mesto gde ti ni jedan dan nije isti,bar meni nije bio.Mesto okruzeno sumom,prirodom.Dugo vec nisam bio u Vrdniku.Secam se,u ovo vreme je snega bilo do kolena,ulice zaledjene,deca se sankaju a ja i Toni idemo u sumu da odsecemo koji bagrem :-).Gazimo po snegu a sve pucketa pod nama.Miris bagrema,lipe,hrasta je svuda oko nas.Sve belo.Svratimo do Marinka a deda Pera nas doceka sa kafom i rakijom,zajedno u istoj soljici, i s recenicom:,,Tonci deder pripni kozu nabrdu".Svi se smejemo.Dodje prolece,sve procveta,suma narocito.Sve ozivi.Kao na slikama poznatih slikara.Te male stvari,ta sitna secanja,to mi nedostaje.Sto puta ispricana prica je uvek zanimljiva kad ju je neko drugi pricao od nas.Drustvo je bilo sve.Sada smo svi negde drugde,gde nikada nismo ni planirali da ce mo biti ali kad se setimo Vrdnika i tih dana,osmeh se pojavi i tracak nade da ce sve opet biti kao pre.Ma ima da odsecem bar jos jedan bagrem iza Miletove vikendice pa makar me Bora sumar vijao lovackom puskom :-D .